Др Стева Станковић о ЛКЛЈедна иницијатива
Захвалан сам Вам што сте ме позвали да опет проговорим коју о корифеју шабачке и српске медицине, Лази Лазаревићу. Ове године се напунило 130 година од како је он докторирао медицину,у Берлину, одбранивши 8 марта 1879, рад "Допринос експериментаном проучавању и анализа електролитичког деловања живе на организам".
Далеке, 1977 године покренули смо прве Лазине дане, стручни састанак и смотру лекара Региона (садашњи Мачвански и Колубарски округ). Убрзо, изборисмо се и за дозволу да Медицински центар Шабац промени име у Медицински центар "Др.Лаза К. Лазаревић" . И Лазини дани трајаху годинама, штампали смо и зборнике радова, веселили се сусретима, Шабац се поносио докторима и свечарима.
Рођен је у Шапцу 1851., преко пута Јевремовог конака. Сад је ту кућа коју је подигао опет један значајан лекар, добротвор Др. Андра Јовановић.
Шабац Лазиног детињства је био пун прашњавих сокака и великих бара око града, Истина ,био је и прозор у Јевропу, али и варош у којој је пред начелством јавно «каштигован» отац његове будуће колегинице, Др.Драге Љочић, јер је, незадовољан судском пресудом организовао јавну сахрану правде. Све је то Лаза упијао, и мирис Саве и бара, прашине сокака, и прве звуке клавира, приче трговаца о великом свету, градовима и далеким крајевима. Овде он завршава основну школу и нижу гимназију па прелази код сестре и зета, Милорада Шапчанина, у Београд. Ту, по завршетку гимназије, уписује на великој школи права, завршава их, али осећајући да то није за њега оно право, а већ задојен Дарвиновом теоријом, идејама просветитељства и патриотизма, жељом да "служи народу", како стоји у молби, конкурише за државну стипендију за медицину . И таман кад је добија за Париз, тамо избије француско-пруски рат, настају немири, Париска комуна. Лаза чека годину дана, а онда га шаљу у Берлин.
Сад, нама остаје само да нагађамо шта би било да је могао отићи у Париз ? Вероватно би му бучан, топао и срдачан Париз више одговарао од хладног, надменог и према странцима одбојног, Берлина , где је он зимовао без зимског капута давши стипендију на куповину књига. Да ли би добио туберкулозу, да ли бисмо ми остали ускраћени за "Швабицу", да ли би га нека францускиња стављала на такве муке као Ана? Ко зна?
Тадашњи Берлински универзитет је био храм науке. Међу Лазиним професорима срећемо Вирхофа, Хелмхолца, Хирша... Вредно учи, експериментише, размишља, одмерава чињенице за и против, признаје, па чак и указује на своје заблуде. Признаје само науку и природне законе. Стога ће и старозаветни попа, у Лазиној приповетци "Школска икона" да се приклони Природи –"Да!" - казаће –"Велика је то књига!". Ту, у Берлину, ће се срести и са Ватрославом Јагићем, са којим ће наставити трајно пријатељство. Он ће чувати и Анина писма све док му Лаза, са бојног поља вративши се као добровољац у Србију 1878-е, не поручи – "Турите у ватру онај свежањ писама! Ноћас ће наши преко Дрине ..Јавите јесу ли ме истерали са Универзитета. Адреса: Лаза К. Лазаревић, поручник, Друга пољска болница – Шабац" . Јасно је што више нема места за Ану. Ваља се уозбиљити, понети бреме, служити народу. Он сад има друге бриге.
Оставши без оца као деветогодишњак, рано је преузео патријархално бреме једине мушке главе у кући . Стога ће, касније, из Берлина, да теши сестру, која је била у брачним проблемима :-"и гроба ми његовог, ја не знам, и нећу да знам, ни за кога више осим вас!" И то осећање дужности неће га никад напустити. Разум пре срца. Тако се мора. Није важна цена, и биће тако. У дугим ноћима Лаза ће себи ће дати одушке и испразниће се пишући "Швабицу", и тиме ставити тачку.
Одмах по дипломирању враћа се у Србију, полаже државни испит. "Власт размишља где ће ме упутити". Но ипак, како је већ током рата оболео од ишијаса, а можда и од дископатије, од одласка негде у провинцију "три сахата иза бестрага" спашава га налаз лекарске комисије која закључује да су "атрофични мускули десне ноге, нарочито они које снабдевају извесне гране н. Ишијадикуса , и то у великом ступњу «. И ,тако, остаје у Београду, као окружни физикус.
У Српском лекарском друштву је претстављен 25-августа 1879, а за редовног члана примљен је 13-јануара 1880. Чињеница је да је Лаза све своје радове и саопштења приказивао само на седницама СЛД-а и у Архиву, што јасно говори о његовом ставу према струци и научној мисли, ставу да са другима подели своја размишљања и запажања, развије дискусију и дође до истине. На једном месту је записао: "дијагноза је најважнији и најзначајнији акт на болесничкој постељи!"
Већ током 1880-е у Српском архиву објавиће чланак који ће га прославити "Ишијас постика Котуњи –један прилог за његову диференцијалну дијагнозу". Овде се види сва Лазина величина. Иако је рад потпуно оригиналан, врло детаљан и дат исцрпно, он скромно објашњава да се ради о "прилогу за њену диференцијалну дијагнозу". Овај рад је штампао у "Винер алгемајне медицинише цајтунг" (Бечки општемедицински гласник) 1884, па су му многи оспоравали примат називајући овај знак Ласековим. Много година касније, ову неправду ће исправити Вартемберг, чији је уџбеник био Библија неуролозима – констатацијом: "Велика је неправда учињена српском лекару, Др.Лази К. Лазаревићу који је први описао знак истезања ишијадикуса, и објаснио механизам настанка бола."
У Београду Лазин углед брзо расте, па већ првог маја 1881-е бива постављен за првог примаријуса Краљевске опште државне болнице. Ту оснива лабораторију, заводи ред, набавља Цајсов микроскоп "који увеличава 500 пута", залаже се за превентиву, инсистира на пелцовању деце и регрута, експериментише са кома бацилима, антифибрином, дискутује о диференцијалној дијагнози између шарлаха и рубеоле, отвара прво геријатријско одељење, члан је Главног санитетског савета, развија и приватну праксу а кад се ратна срећа у рату против Бугара окреће хитно га шаљу да у Нишу организује војну болницу са 1200 постеља, у којој је управник и једини лекар. Ипак, и ту стиже да се јави Јагићу пишући: "Овде причају о некој Ани - молим вас пошаљите ми књигу." Ради се о Ани Карењиној. Касније, прочитавши књигу рећи ће: "После овога више не треба ништа писати – све је речено!"
По повратку из рата, ради, заједно са другом Лазом Докићем рецензију за књигу Др.Марије Манасијеве Зиболд, "Гајење деце". Ову књигу је превела са руског Др.Драга Љочић, тада већ сарадница Лазина у болници. Шапчанка родом, практично први српски педијатар, а доказано прва жена лекар на тлу читаве бивше Југославије.
Његов медицински опус је огроман. Нема, практично области у којој се није доказао. Имајући у виду да је само 11 година радио као лекар, морамо се запитати како је све то стигао. Није чудо што је, попут лептира, брзо сагорео. Лечио је бесплатно трговачку младеж и истовремено био званични лекар краља Милана. Но, то звање му није сметало да му се оштро супростави одбивши да фалсификује обдукциони записник краљевог политичког противника, убијеног од стране полиције. Безкомпромисан у медицини, увече би пред белим листом хартије отварао душу. Ту се исповедао, причао нам о швабици, јутрењу са оцем, Анокином преображају, ветровима који дувају по души .. Али, ако се мало боље удубимо и у тај његов рад, схватићемо да је и ту био испред свога времена. Иако је величао старо време, обавезе, патријархални морал, и дужност стављао на прво место, ипак је улазио у дубине и вртлоге психе, бавио се анализом, описивао потсвесна сећања, потресне успомене (што би ми рекли "флеш бекове"), бавио се психодрамом, све до катарзе. Вољеној, али забрањеној Ани, поклониће на растанку "немајући шта друго", како рече – дуванкесу!!! Има ли већег и јаснијег симбола мушкости? И све то пре фројда и психоанализе. Шта би било да је имао времена да, кроз психијатрију, споји медицину и књижевност. А обе је волео свом душом.
На жалост, и он осећа да се крај ближи. У новембру 1890. констатује: "О моме здрављу, или боље рећи «изгледима« не вреди говорити... За мене је све то доцне." У писму пријатељу се потписује резигнирано "краљ Абисиније - у пензији". Умро је 29. децембра 1890, како записа пријатељ, "у осам сахата и три четврти, увече. Окупали су прост костур какав се виђа у природњачким музејима, у води зачињеној вином, и њоме залили липу у башти".
И шта сад рећи?
Како да се пред њим оправдамо што избрисасмо његово име са наше куће? Што га заборависмо брзоплето. Наша српска и шабачка срамота! Није Лаза К. Лазаревић, Шапчанин, заслужио да га се сећамо само пишући упуте за психијатријску болницу у Београду. Зар то не говори довољно о нама самима? На срећу, то се може исправити. На вама млађима остаје обавеза. И према Лази, и према Драги Љочић, и низу других, рано заборављених из галерије пионира и великана српске медицине, оних који су или поникли, или су се доказали у Шапцу.