ПрограмПреузми

Затвори [x]

Анализа односа здравствени радник пацијент је увек била у жижи интересовања свих оних који се баве лечењем оболелих особа.

Само интегрисани здравствени радник који је достигао слободу свога ега и селфа у руковању својим животом, може да развије способност да бира између различитих циљева и путеве акције, а да при томе не наноси штету пацијенту. Здравствени радник мора бити спреман је да увећава своје знање, усвршава своје вештине и буде одговоран је за своје понашање. Његова најважнија позитивна особина је способност да стекне увид у психичке процесе друге особе. Он то може једино ако је упознао и стекао увид у сопствене психичке процесе. То значи да је овладао својим несвесним осећањима, мислима, поступцима, фантазијама, конфликтима и одбранама. Интегрисан здравствени радник мора да осети шта се скрива иза онога што пацијент говори о себи и својим проблемима. Он треба да повеже све делове пацијентових сметњи, да обједини особине његове личности и учини их истоветним са оним какве оне јесу и са оним што се реално у његовом животу дешавало. Да би то могао да постигне здравствени радник мора да игра више активних улога: посматрача, учесника, онога који разуме и саосећа, онога који је интроспективан, који је ангажован или пак корисно дистанциран. У целокупном понашању користи емпатију, интуицију, игра улогу доброг родитеља, који уме да слуша, подржава и топло се опходи са оболелима.

Емпатија или саучествовање је несвесни и-или пресвесни, неми и нечујни процес између унутрашњих стања здравственог радника и пацијента, између две особе. Способност да се препозна, искуси, у себе упије и делимично и привремено поистовети са унутрашњим искуством и осећајним стањем другог. Упијена, поунутрена осећања изазивају промене у осећајном стању здравственог радника, што се показује саучеснику или пацијенту. То пацијенту подиже сигурност и осећа се прихваћеним.

Способност за саучествовање, саосећање и интуицију су услов за успостављање међуљудских односа, а неопходан су услов за функционисање "медицинске дијаде" између лекара и пацијента

Затвори [x]

Показало се да у пракси постоје озбиљни проблеми у дијагностици пулмолошких болести. Највише је нејасноћа у извођењу, примени и тумачењу тестова дисајне функције на којима се базира дијагностика ових болести, тако да ће се током састанка овоме посветити посебна пажња. Литература указује да се и основна спирометријска мерења неадекватно изводе. Предвиђено је да се спирометрија обавља и у општој пракси, а ту се обично региструју технички адекватни налази код око 60% испитаника1, мада има и примера где се то знатно адекватније ради и где нема битних разлика између извођења мерења у установама опште праксе и специјализованим лабораторијама1. Проблеми постоје и у тумачењу налаза. Показано да је код нас 2009. године само 64% пнеумофтизиолога/пулмолога правилно протумачило налазе, што је ипак боље од 40 до 47% у околним земљама.

Астма и ХОБП су инфламацијске болести које као заједнички именилац имају бронхоопструкцију, тако да се у њиховом лечењу користе слични лекови, али на веома различит начин. Мада је и ХОБП хронична инфламацијска болест, овде кортикостероиди имају знатно мањи учинак тако да лечење почива на бронходилатацијским средствима2. Пажња је посебно потребна код деце и омладине која треба да их користе само у облику комбинованих препарата са инхалацијксим кортикостероидима. Показано је да постоје и разлике између уобичајених стратегија које се примењују у збрињавању астме и ХОБП. О адекватној терапији ће расправљати кроз питања и одговоре базиране на бројним студијама. Пракса и овде показује да има доста одступања и пречестог прописивања превеликог броја и/или неадекватних лекова. У астми је најбитније да се сузбије инфламација, тако да су инхалацијски кортикостероиди основна терапија3. Мада је и ХОБП хронична инфламацијска болест, овде кортикостероиди имају знатно мањи учинак тако да лечење почива на бронходилатацијским средствима4. Често се ове чињенице занемарују тако да се у астми пречесто ординирају бронходилататори, пре свега дугоделујући ß2 агонисти, што је навело америчку Агенцију за храну и лекове (ФДА) да прошле године изда упозорење да то не треба радити. Дугоделујући ß2 агонисти могу да се користе само ако астму није могуће збринути антинфламацијским средствима и треба их искључивати чим се успостави контрола болести. С друге стране у ХОБП се пречесто примењују инхалацијски кортикостероиди, који су у овој болести индиковани само ако је тешког степена са честим егзацербацијама5.

Затвори [x]

Како повећати губитак у телесној маси?

Гојазност је обољење дефинише се као увећање масне масе тела у мери која доводи до нарушавања здравља и развоја низа компликација. У неким подручјима присутна је код 20-40%, а у неким и у преко 50% одраслог становништва. Више од половине одраслог становништва Србије има проблем прекомерне ухрањености, при чему је 36.7% одраслих предгојазно, док је 17.3% гојазно. Највећа заступљеност прекомерне телесне масе и гојазности забележена је у Војводини и износи чак 58%.

Лечење гојазности мора се спроводити под надзором лекара, али уз велику подршку свих чланова породице. Измене погрешних навика у исхрани, инсистирање на редовности оброка, и увођење додатне физичке активности најлакше се реализује уз учеставовање свих чланова породице.

Основу лечења гојазности чини медицинска нутритивна терапија која мора бити индивидуализована са обезбеђеним адекватним енергетским дефицитом, уз примену адекватне количине потребних хранљвих материја, витамина и минерала, повећана физичка активност, промена стила живота уз могућу примену медикамената. Медикаментно лечење гојазности данас представља значајно подручје великих истраживања, али и резултата о њиховој ефикасности, те је место медикамената у терапијском поступку доживело реевалуацију и заступање нових концепата.

Према Водичу за лечење гојазности »Management of Obesity in Adults: European Clinical Practice Guidelines" објављеном 2008. године медикаментску терапију је могуће применити код болесника са БМИ > 30 кг/м2 или када је БМИ ≥ 27 кг /м2 удружен са неким од коморбидитета као што су хипертензија, коронарна болест, дислипидемија, тип 2 дијабетеса и sleep apnea syndrome. Медикаменти који се користе у лечењу гојазности могу се поделити у неколико група: медикаменти са централним деловањем, периферним и комбинованим деловањем. Сибутрамин своје дејство остварује посредством серотонинергичних и адренергичких ефеката доводећи до инхибиције њиховог поновног прихвата. Нежељени ефекти који се могу јавити током његове примене су мучнина, сушење уста, констипација, вртоглавица и слабост. Пораст крвног притиска и срчане фреквенције такође се могу уочити током његове примене, те је неопходан мониторинг ових параметара током терапијског поступка. Орлистат припада групи медикамената са периферним деловањем, а своје дејство остварује тако што селективно инхибира гастроинтестиналну липазу и спречава разградњу масти, чиме се смањује њихова ресорпција за око 30%. Мање од 1% орлистата се ресорбује, а његови метаболити су инактивни, што указује да нема системског дејства. Контраиндикације за његову примену су преосетљивост на орлистат или остале састојке препарата, хронични синдром малапсорпције, холестаза, трудноћа и дојење. Најчешћа нежељена дејства су гастроинтестиналне тегобе као последица веће елиминације масти столицом – масне или уљасте столице, хитни нагони за столицу, повећана учесталост дефекација. Резултати бројних вишегодишњих студија показали су његову одличну ефикасност у лечењу гојазности, одржавању постигнутог ефекта и смањењу пратећих коморбидитета.

У терапијском третману гојазности применом дијетске исхране остварује се губитак у телесној маси, али увођењем медикаментске терапије остварује се додатни губитак са повољним ефектима на коморбидитете гојазности. Примена орлистата у дози од 60 мг омогућује остваривање додатних повољних ефеката на редукцију прекомерне телесне масе и пратеће коморбидитете код гојазних особа него само ако се примени хипокалоријска, индивидуализована дијетска исхрана. Циљ предавања биће приказ значаја примене орлистата у дози од 60 мг у свакодневној клиничкој пракси терапијског третмана гојазних особа.

Затвори [x]

Појава кардиолошких болести бележи се у размерама епидемијског карактера. Болести кардиоваскуларног система не штеде никога. Због тога је врло важно знати основне принципе медикаментног лечења ових болесника, као и принципе и начин преоперативне припреме пацијената који се подвргавају хируршким интервенцијама, од оних најмањих, као што су операција катаракте, преко гинеколошких интервенција и порођаја, па до великих кардиоваскуларних операција.

Најбољи начин у борби против кардиоваскуларних болести (КВБ) је примена мера примарне превенције, редукција фактора ризика и промена неадекватних животних навика. На жалост, и поред свега, већина кардиоваскуларних пацијената има препоруку да користи медикаментну терапију, и то по неколико лекова одједном. Због тога лекар мора да сагледа више аспеката везаних за сваког пацијента како би се спровела рационална и најбоља фармакотерапија. Поред основне болести, потребно је узети у обзир укупни кардиоваскуларни ризик пацијента, постојање других болести, могућа нежељена дејства лекова, као и интеракције лекова, индикације и контраиндикације за њихову примену.

Током трудноће одигравају се специфичне хемодинамске промене због повећаног минутног волумена, смањења периферне васкуларне резистенције, као и промена коагулабилниг статуса са повећањем фактора коагулације (II, VII, VIII, IX i X), фибриногена, вискозности и броја тромбоцита уз смањење фибринолитичке активности. Код болесница са урођеним и стеченим срчаним манама ове физиолошке промене могу довести до значајних проблема, па чак и до смарти мајке и детета. Посебни проблеми су везани за вештачке протезе, који се углавном односе на примену и избор антикоагулантне терапије. Оваквим болесницама треба указати на удаљену прогнозу болести, типичне симптоме и њихово рано препознавање, значај неинвазивног мониторинга током трудноће, као и индикације за хирургију.

Значајан број пацијената током и након хируршких интервенција има срчане догађаје: епизоде миокардне исхемије, инфаркт миокарда или смрт узроковану срчаним догађајем. Посебан сегмент представљају пацијенти са имплантираним коронарним стентовима који узимају двојну антиагрегациону терапију, а потребна им је хируршка интервенција. Непостојање стандарда и водича добре клиничке праксе прeоперативне припреме доводе до неадекватне припреме пацијената за операције. Из тог разлога, потребно је лекаре који припремају пацијенте за операције ( лекари опште медицине, интернисти, анестезиолози, хирурзи) упознати са адекватном преоперативном кардиолошком евалуацијом пацијената и новим препорукама Европског удружења кардиолога из 2009. год., алгоритмима и потребном кардиолошком дијагностиком пре планираног хируршког захвата.

Затвори [x]

КЛИНИЧКО-МОРФОЛОШКА КОРЕАЛАЦИЈА ДИСФУНКЦИЈА ШТИТАСТЕ ЖЛЕЗДЕ И ЊИХОВО ЛЕЧЕЊЕ

Болести штитасте жлезде спадају у ред најчешћих ендокринолошких обољења међу којима доминирају дисфункције штитасте жлезде, запаљенске болести, струме и тумори. Функционо стање се једноставно процењује мерењем концентрације тиреоидних хормона, а морфолошка дијагностика име више метода од којих је потребно одабрати што рационалнији приступ. У дисфункцијама поред клиничког прегледа најчешће је довољно урадити само ултразвучни преглед. Сцинтиграфија је неопходна само за потврду аутономног хиперфункционог нодуса. У запаљенским болестима такође поред клиничког прегледа ултрасонографија најчешће употпунује дијагнозу. У ређим случајевима неопходно је урадити и сцинтиграфију и аспирациону пункцију са цитодијагностиком. За морфолошку дијагностику струма штитасте жлезде у првој линији иза клиничког прегледа је ултрасонографија. Уколико се утврди постојање нодуса неопходно је урадити и сцинтиграфију и аспирациону пункцију(ФНА).

За терапију хипертиреоидизма од значаја је прецизна дијагноза клиничког облика, те се за аутоимуни саветује у првој линији лечења тиреосупресивна терапија. О принципима увођења лека, праћењу терапије, евентуалних компликација и ремисији болести биће посебно разматрано. Лечење малим дозама тиамазола је допринело постизању стабилније ремисије болести. Истичу се и други облици лечења као што су примена терапијске дозе радиоактивног јода и операција.

У терапији хипотиреоидизма истиче се значај тиреосупресивних лекова, њихово правилно дозирање као и о факторима који ометају апсорпцију истих. Такође се истиче терапија дисфункција у ризичним категоријама као што су жене у време гравидитета и лактације.

Затвори [x]

Проф др Ненад Угрешић, Катедра за фармакологију, Фармацеутски факултет Универзитета у Београду

Препарати припремљени од сувог екстракта листа бршљана (Hedera helix) користе се у терапији акутних у хроничних плућних поремећаја, које карактеришу хиперсекреција вискозног мукуса и кашаљ, као и код инфламаматорне болести бронхија. Ефикасност и одлична подношљивост доказане су у бројним клиничким студијама. Спирометријска и плетизмографска испитивања показала су клинички релевантно побољшање функције плућа.

У терапији се користе препарати,добијени екстракцијом једног дела дроге у 5-7.5 делова 30% етанола. Активни принципи биљке су сапонозиди, па се препарати стандардизују на садржај сапонозида. Бршљан садржи комплексну мешавину сапонозида, чија је основна компонента бис-дезмозид хедеракозид Ц и у мањим количинама моно-десмозид алфа-хедерин и агликон хедерагенин.

Сугерисано је да је експекторантна активност бршљана последица надражајног деловања сапонозида на мукозу желуца, што индукује стимулацију парасимпатикуса (вагуса) и рефлексно стимулише бронхијалне жлезде. Међутим, овим механизмом никако се не може објаснити бронхиолитичко дејство бршљана. Наиме, етанолни екстракт бршљана ин виво код заморчета инхибира бронхоконстрикцију коју изазива Фактор агрегације тромбоцита (ПАФ), а ин витро инхибира контракцију илеума заморчета коју изазива ацетилхолин. Ови налази упућују да су ефекти листа бршљана слични стимулацији бета2 адренергичких рецептора (бета2АР) – а то су бронходилататорни и секретолитички ефект.

Преинкубација глатког респираторног мишића са алфа-хедерином дозно-зависно потенцира релаксацију изазвану изопреналином, мишића претходно контрахованог хемихолином. Алфа-хедерин појачава бета2 адренергички одговор, тако што повећава интрацелуларну концентрацију цикличног аденозин монофосфата (цАМП). Повећани ниво цАМП стимулише протеин киназу А (ПКА) која фосфорилише киназу лаког ланца миозина (МЛЦК) и тиме кочи контрактилну машинерију глатко-мишићне ћелије. Поред тога цАМП инхибира ослобађање Ca+2 из интрацелуларних депоа, смањује улазак, а потенцира елиминацију Ca+2 из ћелије.

На културама ћелија мускулатуре дисајних путева и алвеола испитивана је динамика регулације бета2АР и интрацелуларни садржај цАМП. Као активни принцип идентификован је алфа-хедерин. Преинкубација ћелија са алфа хедерином инхибира интернализацију (нисходну регулацију бета2АР коју узрокује снажни бета 2 агонист тербуталин) и повећава садржај цАМП. На овај начин алфа хредерин одржава снагу преносног механизма бета адренергичких рецептоа у глаткој мускулатури хуманих дисајних путева, после стимулације са агоностима бета рецептора.

Секретолитички ефект се објашњава повећањем активности бета2АР и порастом интрацелуларног нивоа цАМП, што повећава продукцију сурфактанта у алвеоларним ћелијама типа II. Сурфактант је површински активна материја, која смањује површински напон, а што олакшава размену гасова и побољшава транспорт мукуса.

Оба ефекта алфа-хедерина (бронходилататорни и сектретолитички) тумаче се повећањем активности бета2АР2 на два различита типа ћелија у плућима - глаткој мускулатури и алвеоларним ћелијама типа II. Механизам деловања алфа-хедерина приказан је на Слици 1.

Литература:
Fazio S et al (2009) Tolerance, safety and efficacy of Hedera helix extract in inflammatory bronchial diseases under clinical practice condicions: a prospectivce, open, multicentre postmarketing study in 9657 patients. Phytomedicine 16, 17-24
Sieben A et al (2009) Alpha-hederin but not hederacoside C and hederagenin from Hedera helix, affects the binding behaviour, dynamics and regulation of beta 2-adrenergic receptors. Biochemistry 48, 3477-82
Wolf A et al (2011) Pre-treatment with alpha-hederin increases beta-adrenoceptor mediated relaxation of airway smooth muscle. Phytomedicine 18, 214-8